부산대학교 도서관

Pšenica se u svetu u poslednjih 20 godina proizvodi na površinama koje variraju od 209 do 232 miliona hektara, sto je u prošeku oko 26% od ukupno požnjevenih površina. Kod nas je taj udeo oko 15% što nije povoljno, gledano sa aspekta pravilnog korišćenja zemljišta. Ukupna proizvodnja pšenice u analiziranih 20 godina (1988-2008) beleži rapidan rast, 1988. godine u svetu je proizvedeno 500 miliona tona, 1998. godine 562 miliona tona da bi u 2008. godini proizvodnja došla do 676 miliona tona. U istom periodu u Srbiji je prisutan pad proizvodnje i to veoma izražen u periodu 1988- 1996, dok je u poslednjih 11 godina došlo do stagnacije proizvodnje. I prosečni prinosi u svetu permanentno rastu od 2,3 t/ha u 1988. godini do čak 3,1 t/ha u 2008. godini. Na prvi pogled možda ovaj skok nije veliki, ali kada se uzme u obzir da se radi o površinama od preko 200 miliona hektara ovaj napredak u prinosu je ogroman. Kod nas od 1988. godine do danas prinosi jako veriraju od mizernih 2,2 t/ha (2003) do 4,5 t/ha (1988). Ovako veliko variranje ukazuje da naši prinosi, a time i proizvodnja još u velikoj meri zavise od klime, tj. u klimatski dobrim godinama imamo više prinose dok u lošim godinama ostvarujemo veoma niske prinose. Ovo je posledica jako loše agrotehnike čija je i svrha da se ublaže limitirajući faktori. S obzirom na porast ljudske populacije i globalne recesije predviđanja su takva da proizvodnja pšenice mora da se uvećava po stopi od 1,5% godišnje. U 2030. godini ljudima će biti potrebna proizvodnja pšenice od 830 miliona tona. Kako ostvariti ovaj trend povećanja proizvodnje kada je nedvojbeno jasno da se ne može računati na povećanje površina? Čovek u daljim nastojanjima povećanja proizvodnje može da koristi dva faktora: sortu, kao biološko sredstvo i tehnologiju gajenja kao tehnološko rešenje koje omogućuje različit stepen ekspresije genetskog potencijala sorte. [ABSTRACT FROM AUTHOR]